Vecernja setnja

Mesec se rastopio po zlatnim jesenjskim livadama,
oblikovajuci cistu belinu, samo da pokaze svoj dodir,
taman toliko da ti ulepsa setnju, zauzeo je i krosnje,
da podari tvojoj dusi svetlost, pod tvojim koracima maste..

Odnekud su i zvezde porosile travu da barem ususkaju
tvoje misli, dok setno hodas po svojim suncokretovim
poljima, taman da uhodas po jos jedan dodir moga slova,
sa ceznjivom mislju, da preslikas svoju dusu pred
otvorenim nebom..

Lako je odoleti toj melodiji srca, samo ucvrstis
nezne krosnje tvoga bica u strucak iskrenosti,
pruzis svoje krake, ispod tvojih neznih otkucaja
sasvim tiho, da osetis ljubav..
Iako se sapletes, nemoj biti razocarana,
sto tvoje misli ne mogu leteti, one samo znaju
putovati nevidljivom silom, znanom kao nada..

Lagano cu spustiti deo obrisa svojih shvatanja,
da zagolicam tvoja snena mastanja, sasvim lagano
da utopim se u to more, kojom plovi tvoja dusa,
ne brini se mila, to ti saljem povetarac zagrljaja,
da ti odnegujem srce, sto pati isto kao ja..