Prokleta dusa

Obasjani snopom suncevog toka, iznova tragamo za truncicom
nasih vladavina, osecas li srce moje, kako se povetarac
njise nad nasom sudbinom i iznova poklanja nam stubove
stidljivosti.
Jer katkad posustace nam i ova snaga za kojom ti pisem
izbrisace nas i ovaj eho nasih slova, sto uzurbano tece
kroz moja velika korita ispunjenom velikom ljubavlju,
katkad zatalasam nasu reku, samo da bi se i ti vise
osetio slobodnijim, katkad prozboris razornim odjekom
rastrgnutog srca, a opet umes da zavolis, ko onda kada
smo odvajali vreme po nitima nasih stvaranja.
Prozborice nase vreme sve one uvalne tokove koje smo
razbijali pod macem nasih iskrenih reci, nista nije
tako iskreno ko nase bice, opet nas iluzija odvaja
na modricaste horizonte i ponovno nas razdvajaju
kao onda kada smo bezuslovno davali previse izvora
nasih strasti, nasuprot tome odvec je nemoc stradala.
Nasi kapci su odavno rastrojili nase olovne krojace
koji su klicali za nasa neba i zemlje, a opet nisu
znale da zavezu kroj naseg dalekog svemira.
Nego su nas odmicali nekim lazima, laznim ljudima
odmicali nedorecenih suza, a opet nisu imali svu
tu raskos medju uzoranim poljima, katkad posustanemo
oboje bez obzira osecam taj strah, koji bije nasa
napustena rajska polja.
Iznova se kupas u morskom satenu, satkanom pod aurorinom
nebeskim bojama, okus meda ti pretace kroz tvoje
purpurne slojeve, sva ta svetlucava sjedinjenja
iznova preskacu moje otkucaje, opet se sladis mojim
izboranim usnama.
Katkad osetim pore svoje, onako kroz sapat, odjekuju
kroz moje bice nesputano, sasvim opustajuce razgovaraju
o mojim delima, nekim starim grehovima, a nikada ne
spominju nasa stradanja, osecam kapljice svoje
nije znoj, to si ti duso moja, sto znas kapati
ko krv kada bolujes u meni.
Ko ratnik bez svoje ostrice, i opet iznova me cepas
na atome, ponovno me teras na plac i opet cu
iskidati svoje vreme, preslikavati svoju tugu
nad punom casom satkanom od nade, samo prelivenom
iskrenoscu, po njenim rubovima sto utopih
ljubav nasu.
Opet mi stezes grudi, znam da znas da bolis,
zasto me mucis ovako bolno kada nisam ja taj
koji te svirepo ubi i lagano izgubih i ovo slovo,
rasuto je srce moje.
Tako mi dodje da se udavim u vlasi vina, da osetim
miris karmina, da osetim ponovno kako srce ume da voli,
premalo je ljudi i takozvanih dusa, da budu nas spas
kad niko nema iskrenu ljubav poput nas.
Rodjeni smo s'greskom nikad necemo pronaci u toj flasi
spas, jedino ce od tolike mase neko izvuci sebi spas,
ali ponovno ti umivam tabane tvoje, brojim zvezde
nase, svaki suncev sistem, velik im je broj, znaj jedno
nigde za nas dvoje ipak nema spas.