Koraci proslosti

Sve u meni gori svaka nada plamti ka vecnim ognjistima proslosti,
evo i ova krosnja odaje se mojoj tuzi,
predoseca rastanke pod losim glasom,
platio sam cenu ustanaka,
razorio sam tvoju dusu do pepela tamnijeg od tamnije noci.
Osetio sam tvoje dodire po svom bescutnom telu,
svu poru sto zna udisati
za tvojom zenstvenoscu.
I opet se nadamo obliveni hladnim vetrom,
obuhvacenom lavinom zagrljaja,
i opet se nadamo..
da je sve proslo i opet cu krenuti u nove borbe
gde se krvavo sunce bori da opstane,
tamo gde ja umirem.
I vetar naslucuje moje pokorne tragove,
svako lisce odzvanja kada
padne na tlo, svog rastanka.
Pustam korake same da vode do tvojih dodira,
osecam reci drugih koraka
smeh drugih ljudi,
osecam svaku boju tvojih misli,
osecam nesto sto daleko je,
a opet tako blizu mojeg bica.
Voleo bih da mogu osetiti tu dodirnu notu svile,
da osetim da neko ume da voli da probudi sva ona jutarnja slova
sto znaju kapati sa usana nasih iako nikada nismo dozvoljavali
da osetimo nasu strepnju,
ka nekim svojim iskusenjima.
Da barem malo se nasmesimo nasim uzvisenjima,
pa makar malo da okusimo miris tudjih dodira,
bez obzira bi ususkali sve nase ceznje u flasu,
zatvorili pampurom i bacili u beskonacnost
naseg ponovnog susrete.
Osecam jos na svojim plecima,
kako me grebe ono sto tajno me cuva
prozima svaku moju poru,
ne ostavljajuci pa cak ni moje dodire
sav taj veo, koji obrise moje obale,
svakako uzme mi po malo kapljice moje vecne ljubavi,
i opet uzdahom te dozivam,
barem da te uzmem,
svojim vlaznim usnama.
Nosim tvoje misli oko vrata,
samo sunce se vredja sto te nosim
jos od pamtiveka..