Polja duse

Voleo bi dosegnuti do zvezda, svaku mracnu tminu obgrliti
svojom iskrenoscu, zakopao bih sve male delove samoce
u najmanji deo nase duse, upotpunio svaki dozivljaj trenutaka
u tvojoj bistrini ociju.
Iako u mislima dozivas moju veliku dusu, ne mozes je zacarati
svojim mekim usnama, lepim recima.
Ko labud kada rasiri krila i zadirkiva vetar,
koji zna da slusa misli tudjih osoba,
bez obzira utapkao bi svu radost iz sebe, zasadio svaki
poljubac sto je upucen tebi, pa makar i bez snage
uzivalo bi moje srce sto je konacno nesto videlo.
Znam mila moja, svakodnevnice nas sruse, pa ponovno ustajemo
bez obzira sami sebi krojimo ono sto je nedokucivo u nasim
srcima. Znas li, da svakog jutra optrcim svoje korake
dok zadihano odgledavam obrise tudjih patnji,
nekoliko puta se okrenem da ugledam tebe, tvoje telo
sto viori, kao rajska ptica i tiho sapces..vrati se,
vrati se, ne dozvoli da patim.
I ponovno cu ti doci u sne, kao tvoj cuvar,
podaricu ti mesecevu tisinu koja ume da prija
kada se ko ljubav prelije po satkanim uzdasima tvoga tela.
Dok tvoji pogledi setno odmeravaju svetlosna prostranstva
podelicu nezne tonove cveca, po toj livadi ukrasenoj
neznim obrisima netaknutog neba, bez daska vetra pusticu
male uzdahe, da tvoja dusa zamirise, moje iskrene dodire.
Pozvao bi kisu radosnicu, da dolije kapljice male
one se znaju igrati, kao mala deca, jer osecaju svu tu ljubav
bez obzira sto su cvetna polja uzdignuta do prstiju zvezda
ako ti sapnem jos dve tri reci..ne brini se,
neko te ipak ceka.